Зашто Дан поезије?

 „Поезија је ток радости, бола, чуђења и мали део речи из речника“
Халил Џубран

Кад нека појава, предмет или биће добију свој дан у календару  значајних датума, знак је да су угрожени и да их треба заштитити. Од кога штитимо поезију? Од времена у коме живимо, од роботизације, или од нас самих?

Да ли је човек постао човек када је направио први алат, када је насликао прву слику на зиду пећине или када је артикулисао прве речи за емоције које је осетио? Управо из тих речи, настала је поезија. Метаморфоза човека од прачовека до данашњих дана, дуга је стотинама хиљада године. Очовечење човека ишло је путем развоја рација и култивације људке природе. Бог је човеку удахнуо и разум и душу. Ипак, негде у времену, ти су се путеви разишли. Развој рациа води роботизацији човека и деградацији људске душе. Рационално престаје да буде исто што и хумано.  И док се богатство језика своди на језик симбола, где је будућност поезије? Да ли ће поезију будућности представљати разноликост емотикона који се размењују путем sms порука?

Заштитимо поезију! Заштитимо лепоту људског постојања. Заштитимо човека, јер само осећања разликују човека од робота а најчистији израз људске среће, патње, љубави и наде је управо поезија.