Дом из објектива ученика

Наше око и наше искуство представљају објектив кроз који гледамо и доживљавамо свет око себе. А како наш Дом виде ученици који живе у њему проверили смо кроз наградни конкурс „Дом из мог објектива“ расписан за најбољи литерарни и ликовни рад и уметничку фотографију, поводом обележавања пола века постојања. Ученици су се одазвали позиву и са нама поделили своје емоције. Аутори најуспешнијих радова награђени су књигама на малој свечаности на којој им је директорка Дома, Татјана Милојевић, пожелела још много лепих доживљаја којима ће испунити свој албум успомена из наше установе.

У категорији литерарних радова прво место освојила је Магдалена Пајић, друго Марина Милетић а треће Софија Авдаковић. Међу ликовним радовима првопласирани је цртеж Анђелије Милојковић, другопласирани Тијане Никодијевић а трећепласирани Андреја Денковића. Најуспешнију уметничку фотографију послао је Младен Глишић, друго место припало је Катарини Ивановић а треће Петри Савић. Захваљујемо се свим ученицима који су учествовали у наградном конкурсу а најуспешнијима честитамо.

ЛИТЕРАРНИ КОНКУРС НА ТЕМУ „ДОМ ИЗ МОГ ОБЈЕКТИВА“

1. МЕСТО – МАГДАЛЕНА ПАЈИЋ

 Нисам неки писац и не знам са речима баш, зато ћу своја осећања на папир ставити сад. Узбуркана осећања која су се пре пар месеци налазила на једној великој раскрсници и са питањем, куда сад. Пут ме је повео ка овом великом граду из мог малог села, ка некој другачијој школи, без старих вршњака, далеко од своје куће и породице, далеко од својих пријатеља и своје собе, далеко од свог дома. Пут ме је довео баш у овај дом, дом добрих људи, дом нежности и среће. Пут ме је довео другом дому и испунио празнину у мојој души, чак је и препунио јер сам пресрећна што сам баш у њему. Лепо ми је, лепше чак и од оних очију плавих и од најлепших минђуша златних. Када из школе у дом дођем топло је, топлије и од најтоплијег летњег дана, топлије и од највећег усијаног жара. Када сам гладна у дому је све слатко, слађе и од татиног меда, чак и од мамине торте, слађе и од бакине сарме, па и од дедине чорбе. У дому је пријатно као киша после врелог сунца, као чаша воде после сувог ваздуха. Чисто је као дечија душа невина. У дому је нежније и од лептира, и од моје свилене матурске хаљине коју је мама ноћима шила и у њу понеку сузу пришила. Срећна сам када ми лаган топао поветарац косу мрси и сети на мој завичај који је тако далеко, а у ствари тако близу јер моје срце куца сада у једном великом срцу. Срцу црвене боје као боја победе, љубави, боја среће и радости, црвена као крв која кроз наше вене тече, црвена је симбол мог дома среће.

ЛИТЕРАРНИ КОНКУРС НА ТЕМУ „ДОМ ИЗ МОГ ОБЈЕКТИВА“

2. МЕСТО – МАРИНА МИЛЕТИЋ

 „Сваки почетак је тежак“, колико пута смо чули ту чувену реченицу. Да ли је то ипак тако? Предлажем да чујете моју причу.

Током целог основног образовања сам се питала шта ћу ја даље да упишем, шта ја то желим током живота да радим. Ту су се помињала разна занимања али на крају сам одлучила да то ипак буде медицинска школа. Мој неки нови живот је почињао у потпуно страном граду, граду у ком нисам познавала никог. У почетку сам била јако стидљива и повучена. Особа коју сам упознала тог првог дана у дому била је Софија. Она је постала моја најбоља другарица без које не могу замислити ни један дан ни тренутак. Без ње би све било теже. Како је време пролазило почела сам да стичем још много пријатеља, али нико није као она. Сам тај долазак у дом ми се чинио нестварним, размишљала сам како ће то све тећи и на који начин ја могу себи да олакшам боравак јер се нисам баш радовала доласку и животу у дому. Разне ствари су ми се дешавале у приватном животу за време боравка у дому и морала сам са њима да се изборим. Утицај који су васпитачи имали на мене помогао ми је да се издигнем из те ситуације и да будем једноставно ја та која ће креирати сама своју судбину. Били су у праву и помогли ми у томе. Моје самопоуздање је сада на високом нивоу и за то могу њима да захвалим. Колико год да сам имала препрека, изборила сам се са њима захваљујући подршци од стране васпитача и Софије. Сада сам, ево, четврта година и још мало па одлазим из дома, али са сигурношћу могу рећи да ми је сваки дан овде пуно значио. Сваки је био посебан тренутак у ком сам могла много тога да научим. Чар имају мале љубавне приче које се препричавају цимеркама и  зато је добро имати неког ко ће вас разумети, са ким можете поделити своју тајну и ко ће вас посаветовати и указати на неку вашу грешку. У сећању ће остати и пуно попијених кафа у локалним кафићима, поједених палачинки уз поверљиве разговоре и пријатељска ћеретања. Средња школа је период одрастања, прекретница у многим важним стварима и прилика за доношење важних одлука за даљи ток живота. Искуства из дома много значе не само за формирање личности већ и у погледу стицања навика које ће значити током даљег школовања и одрастања. Секције су ту да вас зближе, домијаде развијају такмичарски дух и пружају могућност стицања нових искустава и пријатељстава. Ови зидови су слушали и наш смех и плач али то остаје ту. Дом ми је оставио незаборавне успомене које ћу заувек памтити, пријатељства која ће трајати и, надам се, завршити кумством. Свима желим такве пријатеље.

Живот је пун успона и падова, али ако имате  пријатеље који су ту увек за вас, и у добрим и у лошим ситуацијама, знајте да је то довољно. Мени је ту сигурност пружио дом који могу да назовем својом другом кућом.

ЛИТЕРАРНИ КОНКУРС НА ТЕМУ „ДОМ ИЗ МОГ ОБЈЕКТИВА“

3. МЕСТО – СОФИЈА АВДАКОВИЋ

            Када сам завршила основну школу чинило ми се као да ће ми се свет срушити. Била сам доста тиха и повучена девојчица која није ни слутила шта ће јој следеће четири године однети (и донети). Једна од тих најважнијих ствари је миј боравак у средњошколском дому.

Данас, као матурант могу да кажем да сам доста тога прошла. Највише је тим искуствима допринела моја друга кућа. Сада сам срећна девојка која није ни слутила да ће имати толико квалитетних другара. Али, присетимо се мог првог дана боравка у њему. „Сваки почетак је тежак“ понављала сам кроз сузе док сам први пут „на дуже“одлазила од моје породице. Била сам врло уплашена и срамежљива. Цело то искуство било је ново за мене. Помишљала сам да се вратим кући и да је све ово ружан сан, али нисам. Шта више, заволела сам ово место и више од своје куће. Првог дана сам упознала особу без које мој боравак у овој установи не би био исти – моју цимерку Марину. И она је првог дана била срамежљива исто као и ја, али убрзо смо пронашле заједничке теме. Од тада њу сматрам као за сестру коју никад нисам имала. Тај однос и дан данас траје. Марина ме је научила много чему. Морам да будем храбра, издржљива и пуна самопоуздања као и она. Поред ње сваки дан је другачији и занимљив на свој начин. Убрзо смо постале врло сложне и заволеле се. Касније, у другој години, упознала сам моју другу омиљену особу у дому. То је била моја друга цимерка Анастасија. Тада је наступила корона и често сам била кући. Тада се десило оно што сам мислила да никад неће. Ужелела сам се дома. Ужелела сам се људи који су тамо били. Ужелела сам се дружења, „трачарења“ и вратоломија које су свакодневно чињене. Сећам се да сам некада бројила дане до петка, колико је још остало до повратка кући, а данас једва чекам понедељак. Знам да ме тамо чекају људи који ме цене и поштују исто колио и ја њих. Дом ме је научио да издржим када ми је најтеже. У дому није све било дивно. Било је и тужних дана, пуних свађа, љутње и игнорисања. Дом ме је научио како да будем своја, ценим друге али и они мене. У дому постоји различито друштво, различитих квалитета, жеља и интересовања. Дом бих описала као место у ком могу да се осећам сигурно, где ће ме људи прихватити такву каква сам и неће желети да ме промене. Као матурант, за ове четири године, дом је за мене постао незаборавно искуство које ће ми свакако, у даљем школовању али и животу бити од користи. Дом највише волим због друштва које ми је донео. Надам се да ће та другарства да трају заувек. Дом је и мене променио. Набоље. Постала сам особа свесна својих потреба, самопоуздана и друштвена. Све оно што пре њега нисам била. Постала сам боља верзија себе. У томе су ми помогли и васпитачи који су ми увек излазили у сусрет и саветовали шта је најбоље за мене. Да никада не одустајем од својих снова. Тако ће и бити. У дому сам, такође, научила како да будем самостална, без породице, али сам убрзо нашла другу. Дани у дому не би били исти без мојих цимерки Марине, Анастасије и Маје. Увек су ту када ми је потребно. У данашње време је тешко упознати праве пријатеље као што су оне. Волела бих да свако кога путеви буду довели у овај дом нађе исто такве особе. Ја то сматрам правим пријатељством. Надам се да нас крај срење школе неће раздвојити и да ћемо се заувек дружити. Будућим домцима бих препоручила да не одустају, да се не плаше јер ће све брзо проћи. И мени је. Цените себе и друге. Будите стрпљиви, лојални али и сналажљиви. Волите себе и друге.

Своје средњошколско образовање никако не бих могла да замислим без моје друге куће – мог дома.