Дан позоришта

Сваке године 27. у месецу марту обележава се Дан позоришта. Двадесет четири сата овог пролећног дана поштоваоци позоришне уметности празнују светковину славећи позоришни језик и читајући славне комаде на потпуно иновативне начине.  Тако се позориште поново рађа. Рушећи конвенције и постављајући нова питања. Позориште има бујан живот кроз простор и време. Најсавременији комади укорењени суу прошлим вековима, најкласичнији репертоари постају модерни сваки пут кад се поново поставе.

Позориште је врло снажно, отпорно, оно преживљава ратове, цензуре, мањак новца. Оног тренутка када су, због проглашене пандемије, била затворена сва врата, па и позоришна, у времену страха, патње, неизвесности и страдања, људи су се окретали оснаживању сопственог духа пружајући му квалитан уметнички садржај. На јутјуб платформи имали смо прилике да погледамо изведбе Националног театра из Лондона, Бољшој театра, Пекиншку оперу, као и домаћу продукцију. Тиме су позоришни људи показали да знају и разумеју да позориште припада свима, нарочито у тешким тренуцима за човечанство окојима и данас сведочимо.

Позориште ће преживети, зато што постоји потреба. Истина ће увек тежити да буде изговорена и увек ће постојати публика која ће желети да је чује. Довољно је рефлекторима осветлити празну сценуи пустити глумца да уђе. Или глумицу. Шта ће он учинити? Шта ће она рећи? Хоће ли они разговарати и о чему? Публика чека, сазнаће, публика без које нема позоришта.

И када будемо били мишљења да је све већ речено, позориште ће се поново ухватити у коштац са великим речима неког Шекспира, Молијера, Стриндберга, Ибзена, Нушића, Стерије, поново ће се бавити вечним темама и опет ће пронаћи начина да кажу нешто ново. Неки млади људипронаћи ће начин да гласно кажу своја размишљања, тежње, страхове, питања. Говориће у име своје генерације и постаће сведоци свог времена.

Срећан нам Дан позоришта. Хвала му за дијалог, за пријатељство међу народима, за одсуство мржње. Хвала за заједништво свих оних које позориште окупља, оних који га пишу, оних који га преводе, оних који га осветљавају, облаче, декоришу, оних који га тумаче, оних који се њиме баве, оних који у њега иду.Жељно га ишчекујемо у свом пуном сјају, „пуног“ белог светла на позорници, пуне сале, пуног срцаи громогласног аплауза када ће нас реч маске асоцирати искључиво на оне позоришне.