Пре неки дан наш Дом посетила је жена са занимљивом причом о људској хуманости. Представила се као Радославка Митровић-Јончић, медицинска сестра у пензији и рекла да је дошла да опише догађај за који сматра да треба и други да чују.

Она је у уторак 7.новембра, пролазећи улицом, приметила старца, бескућника, кога Ћупричани често виђају да претура по контејнерима, како седи на огради и једе храну из конзерве користећи поклопац уместо кашике. У том тренутку пришао му је дечак и снебивајући се, уз жељу да га не увреди, рекао да жели да му да мало новца који има код себе, сматрајући да је старцу потребнији. Старац је новац прихватио а дечак наставио пут и ушао у наш Дом. По опису дечака и ономе што смо већ знали о њему, ми смо у причи препознали нашег Николу Обрадовића, ученика Медицинске школе који је већ другу годину у нашем Дому. Препознала га је и похвалила и жена из приче.
Никола је обичан дечак. Одличан ђак, глумац у нашој драмској секцији и активан учесник у домском животу. Старца је, каже, приметио још раније и увек желео да бар нешто учини за њега али се плашио да га не увреди. Тога дана прошао је поред њега и још једном се сажалио над људском судбином, али је тада одлучио да се врати и поклони му новац који је имао код себе. Било је то само 200 динара, али су били од срца. Када је старац прихватио новац Никола је био срећан. Овај догађај улепшао му је дан. А улепшао је и нама када смо за њега сазнали.
Када би свако од нас учинио бар мало за друге од онога што може, свет би био много лепши. А Никола је свима нама дао лекцију из хуманости, предмета који се не учи у школи али се полаже читавог живота. Браво Никола. Поносни смо што си наш.